PREMIJERA: URNEBESNA TRAGEDIJA

U petak 26. decembra, na Velikoj sceni Crnogorskog narodnog pozorišta u 20 sati, premijerno će biti izvedena predstava “Urnebesna tragedija”, po tekstu Dušana Kovačevića, u režiji Veljka Mićunovića.

Producent predstave je Janko Ljumović, dramaturg Slobodan Obradović, scenograf i kostimograf Miodrag Tabački, izbor muzike potpisuje Veljko Mićunović, asistentkinja kostimografa je Lina Leković, izvršna producentkinja Nela Otašević.

U predstavi igraju: Ana Vujošević, Mladen Nelević, Vule Marković, Nada Vukčević, Branimir Popović, Branka Stanić, Meto Jovanovski, Mišo Obradović i Momo Pićurić.

Predstava će biti izvedena i u subotu 27. decembra.

Kako posmatrati životnu prošlost? Da li bi se moglo reći – ostavila je bolne tragove ili je to pitanje jednog vremena koje je za čitavu generaciju bilo frustrirajuće.

Odrastati kroz to nevrijeme ispostavi se na kraju kao intrigantno.
Kao neobično životno sazrijevanje.
Da li je u pitanju socijalistički milje ili postsocijalistički ili tranziciono, liberalno-kapitalističko doba, nebitno je. Gdje god živjeli, u kojim god životnim okolnostima, važno je da se suočimo sa sobom. Svako ima svoj poseban susret sa životom.
Odrastanje tokom jednog jedinog dana. Ili je to možda bio tren u kome je prepoznao čovjeka u sebi.

 

Veljko Mićunović, reditelj

Stvar sećanja
Kada sam početkom devedesetih gledao praizvedbu “Urnebesne tragedije” u Zvezdara teatru, imao sam godina negde koliko i Neven, dečak iz Kovačevićeve drame. Onaj što je na ivici da u potpunosti razume svoje postupke. Ni poslušan ni neposlušan. O svetu odraslih nisam razmišljao, imao sam svoja posla. A i odrasli su, sada to znam, imali svoja. Vreme u kom se jugoslovenski pasoš vrednovao kao kilogram zlata, postepeno je prerastalo u vreme rasula. Nacionalizam se pomaljao kao dominanta, divlji su krenuli da isteruju pitome, i tu su samo još kule od karata bile ono što jesu. Lako rušljive. Danas se za te devedesete s pravom kaže: “ko tad nije poludeo, taj nije normalan”.
Kovačevićeva “Urnebesna tragedija” već u svom naslovu sadrži protivurečnost koja autorski i glumački tim stavlja na test. Na prvi pogled sve ono što se događa ostavlja utisak isečka iz života jedne porodice: dva brata, gotovo stereotipno različitih priroda, moraju da odluče šta učiniti sa ocem koji je, silom prilika, pušten iz ludnice.
Nakon nešto više od dve decenije društveno-političkog ludila, kada smo državice uredno ogradili leševima, postavlja se pitanje šta bi iz savremene vizure valjalo akcentovati u “Urnebesnoj tragediji”? Psihološki realizam, uprkos realističnoj dramskoj situaciji, vodi u slepu ulicu, a prepoznatljive mentalitetske boljke, oličene sočnim i gorko duhovitim dijalogom, zavodljive su – ali bi mogle same sebi da postanu svrha.
I tu onda na teren dolazi fenomen sećanja koje, istina, nije potencirano u originalu “Urnebesne tragedije”, ali jeste često prisutan motiv dramskog rukopisa Dušana Kovačevića. U manjoj ili većoj meri, on o sećanju piše kao da je to neophodnost koja nam pomaže da prihvatimo prošlost, živeći u sadašnjosti. Sa ciljem da razumemo budućnost. I sve to vrlo oštro, a opet sa nekom naročitom toplinom. Kako razumemo sebe u tim okvirima? Koliko se ne poznajemo i ne sećamo sebe? I postoji li neko ko u tom “urnebesno tragičnom” svetu, u tom prelistavanju stranica sećanja, može da izađe bez ožiljka? Neko ko može da sruši utopiju da je “dete čovekov roditelj”? Teško. Ožiljak se zato i zove ožiljak. Urezan, dubok, zarasta samo kroz privid. Međutim ožiljak, apsurdno, ne mora da nas učini žrtvom. Naprotiv. Baš on treba da nas goni da balansiramo na toj osetljivoj granici između komedije i tragedije. Smireni, dovršeni, potvrđeni. Oslonjeni na svoje čvoruge.

 

Slobodan Obradović, dramaturg