Dejan Dukovski: Bure baruta
Dejana Dukovskog sam upoznao kao ozbiljnog, čak preozbiljnog mladog čoveka koji je tada bio još daleko od tridesete godine. Koliko god imao smisla za humor u dramskom tekstu, toliko se u životu retko smeje. Umesto smeha, reaguje smeškom. Njegovi likovi psuju, on ne psuje, govore ružne reči, on ih ne govori. Kao dramski pisac ne postavlja se kao neprikosnoveni stvaralac koji ima neke specijalne zahteve. Nije sujetan već, pre bi se reklo, previše skroman. Ako ga pitaš o utiscima povodom njegove drame i predstave reaguje oprezno, mada kaže i po neku primedbu, naravno, uvek tačnu i korisnu. Ne sećam se kad smo se prvi put videli. Došao je u Beograd da potpiše ugovor i da proveri prevod. Kako već biva sa srodnim jezicima, više sam grešaka napravio oko nekih malih naizgled lakih replika, nego onih prividno težih pasaža. Sećam se da je glavna smernica koju mi je dao bila da ne prepričavam njegov tekst, već da pokušam da ga prevedem sa što manje reči, kada bih mogao sa onoliko koliko ih je on upotrebio, kao što je i on škrt u svojim dijalozima. Kad sam na makedonskom pročitao dramu Dukovskog Bure baruta zaista sam bio, kao retko kada, oduševljen. Gotovo sam sve razumeo. A najvažnije, osetio sam osnovnu vrednost ovog lapidarnog teksta, britkog dijaloga, duhovite forme i metaforične slike svih naših muka usred muka koje smo tada preživljavali. Da li ima išta idealnije od toga da novi dramski tekst liči na sve ono što nas okružuje, a da je dovoljno destilisan, te nije bukvalna kopija stvarnosti. U Buretu baruta imamo lančanu dramaturgiju, kao u klasičnoj drami Šniclera Krug. Kod Šniclera u hotelskoj sobi imamo uvek jedan muško-ženski par. Kad jedna ličnost izađe iz sobe, ulazi druga i sreće se sa osobom koja je bila u prethodnoj sobi. U Buretu baruta su razni ambijenti, ali isto tako uvek ostaje bar jedna ličnost iz prethodne scene, koja je preživela ubistvo. U narednoj sceni preživeli umire ili je ubijen, a dolazi novi lik koga čeka slična sudbina.
Jovan Ćirilov
https://www.youtube.com/watch?v=m9ozmZDppbw
- Režija Dejan Projkovski
- Scenografija Valentin Svetozarev
- Kostimografija Tijana Todorović
- Muzika Goran Trajkoski
- Scenski pokret Nada Vukčević
- Izvršna produkcija Nela Otašević i Janja Ražnatović
- Asistent reditelja Milivoje Lakić
- Asistent kostimografa Marta Garčević
ULOGE:
Dimtrije – Mirko Vlahović
Anđel – Goran Vujović
Sveto – Aleksandar Gavranić
Blagoje – Danilo Čelebić
Aco/Džimi – Vukan Pejović / Zoran Dragičević
Simon – Marko Todorović
Ana – Vanja Jovićević
Andrej – Zoran Vujović
Svetle – Ana Vučković
Đorđe – Filip Đuretić
Gale – Petar Burić
Đore – Branimir Popović
Topuz – Nikola Perišić
Boris – Mišo Obradović
Kiril – Dejan Ivanić
Mane – Dušan Kovačević
Evdokija – Jelena Nenezić Rakočević
Kosta – Stevan Radusinović
Žena – Jadranka Mamić
Čovjek – Slobodan Marunović
Policajac/ Vozač autobusa – Gojko Burzanović / Dragan Račić
Go go plesačica – Sanja Vujisić
BEND TOPLO PIVO
Bojan Drobnjak – truba
Milutin Barbul – klarinet / saksofon
Mladen Nikčević – gitara
Goran Popović – bas gitara
Jovica Mirković – bubnjevi
ORKESTAR POČASNE GARDE VOJSKE CRNE GORE
Stefan Bjelatić – truba
Stevica Bjelatić -truba
Dario Marišić -trombon
Nebojša Andrijević – doboš
Nikola Ralević – tenor saksofon
Ivica Ivković – suzafon
Ljubiša Jovanović – klarinet
Gradimir Antić – horna
Miša Todorović – flauta
Vladimir Popović – truba
Stefan pavićavić – klarinet
Tihomir Biskupović -truba
Mario Marković – grand cassa
Siniša Samolov – trombon
Rade magovčević – horna
Krsto Đukić – truba
Dejan Knežević – alt saksofon
Milo Belević -klarinet
Premijera 12. oktobra 2018. u 20h na Velikoj sceni
- Festivali: Bijenale crnogorskog teatra 2019.
- Nagrade: Nagrada za najbolju predstavu na Bijenalu crnogorskog teatra 2019.; Nagrada za autora saradnika Valentinu Svetozarevom, za scenografiju na Bijenalu crnogorskog teatra 2019.
