Samoubica

Nikolaj Erdman – SAMOUBICA

“Oportunizam, lični interes, politička travestija, medijski teror, ljudska glupost i nezajažljiva želja za senzacionalizmom… Svijet u kome danas živimo. Duhovit u pojedinim segmentima, kada se posmatra iz ugla apsurda, a suštinski veoma tragičan. I određen tržišnim vrijednostima. Bez mnogo nade za ljubav i empatiju.

Postoje li pravila igre po kojima se funkcioniše u savremenom društvu? I šta je uopšte taj sistem koji toliko krivimo, protiv kojeg se borimo, a ne vidimo mu korijen? Je li amoralno postalo normalno? Postoje li moralna načela ili ih se pridržavaju samo oni koji su nesnađeni? Da li dobrota po pravilu mora biti žrtvovana? U čemu je naš grijeh?

Ovo je priča o sasvim običnom čovjeku.
Danas.
Paradoksalno, zar ne?”

Reditelj Veljko Mićunović

Režija: Veljko Mićunović
Adaptacija: Žanina Mirčevska, Veljko Mićunović, Slobodan Obradović
Dramaturg: Slobodan Obradović
Kostimografija: Jelena Stokuća
Scenografija i izbor muzike: Veljko Mićunović
Scenski pokret: Nada Vukčević
Izvršna produkcija: Nela Otašević

Uloge:

Semjon Semjonovič Podsekaljnikov: Mišo Obradović
Marija Lukjanovna Podsekaljnikova: Ana Vučković
Serafima Iljinična: Ana Vujošević
Aleksandar Petrovič Kalabuškin: Dejan Ivanić
Aristarh Dominikovič Gološčapov: Srđan Grahovac
Kleopatra Maksimovna: Vanja Jovićević
Viktor Viktorovič: Zoran Vujović
Nikifor Arsenjevič Pugačov: Dušan Kovačević
Otac Jelpidij: Branimir Popović/Danilo Čelebić

U sumraku savremene civilizacije, gde nema nikakve privatnosti i gde sve gotovo po pravilu počiva na klimavim politikantskim uveravanjima da ćemo, evo, baš za koji čas, početi mnogo bolje da živimo – ideja o revoluciji iscrpljuje se u formuli: masa bez ubrzanja. Nalik današnjim novinskim naslovima zbog čije apsurdnosti imamo puno pravo da se pitamo da li su dva i dva još uvek četiri… U takvim društvenim okolnostima zatičemo Erdmanovog Semjona Semjonoviča, tužnog klovna, krivog bez krivice. On je odlučan ali se neprestano dvoumi. Izgubio je dostojanstvo ali se još uvek seća kako izgleda život koji je dostojan čoveka. Gladan je ali je sit svega. Na ivici je da shvati sistem u kome se humane ideje pretvaraju u floskule, u isforsiranu političku korektnost, u mnoštvo iskrivljenih ogledala, na kraju i u besmisao… Paradoks Samoubice ne nalazi se samo u tome što Erdmanov komad, uprkos svom neveselom naslovu, teoretičari drame olako žanrovski definišu kao „politički vodvilj“. Ne nalazi se ni u činjenici da naslov odgovara sudbini autora koji je po direktivi „sklonjen“ sa umetničke scene svog doba – uzalud su Stanislavski i Bulgakov pisali pisma Staljinu… Jedna šalozbiljna drama koja je do temelja uzdrmala rusku totalitarnu strukturu, ta slika pojedinca koji sopstvenim životom mora da garantuje da je ikada bio živ, u još jednom od paradoksa, pre svega dokazuje da dramski pisci imaju bizarnu ali krupnu prednost u odnosu na kolege iz pozorišne branše. Reditelji i glumci su ljudi trenutka u kom stvaraju. A drame mogu da se izvode i posthumno. Upravo je to slučaj sa Erdmanovom petočinkom koja danas uveliko nadilazi životni vek pisca. Neke pojedinosti jednostavno ostaju nepromenjene, bez obzira na promene društveno-političkih okolnosti. Sitne duše se vazda hrane tuđom nesrećom, glad za senzacijom je neretko veća od same gladi, a najrazorniji humor je onaj koji proističe iz najdubljeg očajanja. I ako već znamo da su pravila ista za sve, ali da su za pojedince ipak više ista nego za druge, onda samo možemo da se složimo sa konstatacijom da „umreti nije ništa novo na ovom svetu, ali ni živeti nije baš najnovije“

Slobodan Obradović

Premijera: 25. V 2017. Velika scena CNP